Savetovaliste RODitelj

-drugi deo

   

U toku razvoja učimo se roditeljstvu po modelu, od svojih roditelja i značajnih odraslih u našem životu. I tu ulogu uvežbavamo sa prvim lutkama, igrama "mame i tate". Kada zaista i postanemo roditelji, svesni težine svoje nove uloge, trudimo se da saznamo što više o odgajanju dece: tražimo savete, delimo brige i iskustva sa drugim roditeljima. Postajemo osetljivi i lako upijamo sve informacije koje se tiču vaspitanja iz različitih izvora - od razgovora sa učiteljicama, preko knjiga, do TV emisija. Neki roditelji odlaze i na edukacije i obuke da bi osnažili sebe, proverili stečene stavove i formirali nove. Možemo zaključiti da je "obuka" za roditeljstvo u stvari neizbežna.

        Ljudi se ne ponašaju ni iz čega, ponašaju se na osnovu strukture ličnosti. Strukturu čine relativno trajne osobine, sposobnosti, veštine, navike, stavovi, vrednosti, uverenja... Na njima se zasnivaju i postupci nas kao roditelja. Ukoliko imamo uverenje da je "strog roditelj pravi roditelj", nije teško pretpostaviti kako ćemo rešavati probleme na koje nailazimo tokom roditeljstva. Uverenja o roditeljstvu počinju da se formiraju veoma rano, od pomenutih dečjih igara. Jednom usvojeno ili formirano uverenje retko se preispituje, neka od njih su gotovo nesvesna. Skloni smo da takvo uverenje održavamo opažajući samo njihove pozitivne efekte, a negativne otpisujemo. 

Nekada mislimo da smo takvi kakvi smo i plašimo se da promena nije moguća ili da znači odricanje od sopstvene ličnosti.  Ne morate se odreći svoje suštine, možete biti dobri roditelji na svoj, sopstveni način. Možete se menjati u meri i na način koji sami odaberete. Dobro bi bilo da roditeljstvo počiva na autentičnosti, realističnosti i spontanost, ono i podrazumeva da budete oni koji jeste, a ne da pokušavate da budete neko drugi. 

Promena, naročito kjlučnih uverenja, podrazumeva početne teškoće. Ako izmenimo uverenja to ne znači da ćemo odmah drugačije i da se ponašamo. Ponekad je potrebno duže vreme da savladamo nove načine ponašanja. To je gotovo pravilo u svim sferama života. Setimo se prvih slova koje smo napisali, prvih kolača koje smo napravili, prvog brijanja, prvog zaposlenja... Tačno znamo šta treba da radimo, a ipak smo nespretni. Sve ove životne promene i nove veštine traže vremena da njima potpuno ovladamo. Kada se to desi, radimo ih lako i spontano. Ponekad se zapitamo: Da li je moguće da mi je ovo nekada bilo problem? Tako se dešava i sa promenom vaspitnih uverenja. Treba nam vremena da se "namestimo". Da izmenjenom uverenju prilagodimo i ponašanje i emotivno reagovanje. U redu je dati sebi vremena kada radite na nekoj promeni, a ako ga date sebi umećete da ga date i svom detetu kada mu zatreba. 

Osim uverenja, za pravilne vaspitne postupke bitna su i znanja. U toku odrastanja deca imaju svoje razvojne zadatke: Da prohodaju, da nauče da pređu ulicu, da steknu nove prijatelje... Roditelji pak imaju vaspitne zadatke da im u tome pomognu. Ako zajedno rade na istom cilju mogu učiniti ovaj svet dobrim mestom za življenje. 

Saznanja o dečjem razvoju pomažu da na pravi način zadovoljimo potrebe svoje dece: potrebu za ljubavlju, podsticanjem, uvažavanjem, disciplinom... 

Deca, na primer, dolaze na svet sa naslednim osobinama i sklonostima. Nasleđuje se temperament. Temperament je uglavnom vezan za brzinu, jačinu i trajanje nekog osećanja. Koliko su nam važne emotivne reakcije? Ukoliko je dete "tišeg" temperamenta njegovo nezadovoljstvo eskalira na sasvim drugaćiji način od deteta čiji je temperament "življi". Da li smo skloni da tugujemo ili da se ljutimo kada nešto nije u skladu sa našim očekivanjima veoma je važno i osnov je za formiranje određenog tipa ličnosti. Uočiti kakvog je dete temperamenta u isto vreme znači i pravilno proceniti njegovu reakciju i na pravi način izaći u susret njegovim potrebama.

Deca su veliki borci, nisu prost materijal koji mi oblikujemo. Jedna naša greška, nestrpljenje, grdnja ili pokuda sigurno ih neće pokolebati. Kada je ova stranica počela sa radom videla sam sliku jedne FB prijateljice sa ćerkom. Iznad slike je pisalo: "Moja ćerka pravi svoje prve korake." Da li možete da prizovete sećanje na dete kada čini svoje prve korake? Ono je uporno, puno straha i oduševljenja - u isto vreme, pada, plače, ustaje, vuče vas za ruku da mu pomognete, pokušava opet i opet, pokazuje zahvalnost za pomoć, glasno se smeje kada konačno uspe i sa vama deli svoju sreću. Borbenost, upornost, svest o drugim ljudima koji mogu da nam pomognu, izražavanje zahvalnosti, uživanje u pobedi - sve to znaju i mogu tako mali. Roditelji mogu da pomognu deci da ostanu takva i postignu još mnogo toga.

 

"Ničemu ne možemo naučiti drugoga. Možemo mu jedino pomoći da saznanje otkrije u sebi." Tako kaže Galilej. FB stranica Savetovalište Roditelj je formirana da ohrabri roditelje da otkriju snagu i potencijale u sebi i svojoj deci. 

Pozivamo Vas da predlažete teme koje kao roditelji smatrate značajnima. 

 

 

Nataša Đurica