Savetovaliste RODitelj

INTERVJU O RODITELJSTVU SA MATIJOM BEĆKOVIĆEM

I ove godine u septembru odrzano je Dučićevo pesničko veče. Gost je bio pesnik, akademik, Matija Bećković. Poznato je da večeri sa Matijom prođu gotovo u nekakvom transu. Publika biva zaokupljena rečima i načinom na koji ih pesnik donosi. I dok sedimo i slušamo svako prati tok svojih misli, i svi odgovaraju svojom ličnom i u isto vreme zajedničkom emocijom, pa biva i zabrinutosti, zapitanosti, oduševljenja, tuge, smeha... Matija je govorio i svoju pesmu "Nisi ti više mali" u kojoj daje interesantan doživljaj vaspitanja iz ugla deteta. 

Evo o čemu smo razgovarali:

- Šta biste mogli da nam kažete o roditeljstvu kao jednoj od najzahtevnijih i najlepših uloga koju čovek može da ima?

- Široku smo temu započeli. Mogli bismo o njoj dugo da pričamo. Ja sam odrastao bez oca. On je poginuo u toku Drugog rata i to na onoj strani koja se tada nije zvala pobednička. Bilo je teško, naročito za moju majku. Odgajati sinove i uopšte decu bez oca nije lako. Ona je bila mudra žena i potrudila se da otac ipak bude prisutan u našim životima. Stalno je pričala o njemu. Sećam se da je u njenim pričama moj otac bio najbolji čovek i da nije bilo te stvari koju on nije mogao da učini. Jednom, kada sam prvi put išao u bioskop sa majkom, bilo je to u Kolašinu, gledali smo film "Jedan dan života". Tužan film. U njemi je bio jedan glumac, najlepši od svih. Moja majka mi je tokom filma tiho šapnula: "Takav je bio tvoj otac!"

Pesnik se smeška i nastavlja:

- Moj otac, takav, ispričan rečima moje majke, za mene je bio vodilja. Tako i treba da bude. Ne može sin biti veći od oca. Ako bi tako bilo koga bismo sledili, u koga gledali kad želimo ići napred? Kao što je Isus gledao u svoga Oca nebeskog i znao gde da ide tako i mi gledamo u svoje očeve. Eto kolika je odgovornost očeva. Sećam se priče Duška Radovića i njegove nežne odanosti svom ocu i njegovog oduševljenja njime. Njegov otac je bio željezničar. Tražio je da napišem pesmu o njemu. Duško, koji je tako dobro mogao da kaže šta je god hteo. Mislio je da neće moći dovoljno dobro da opiše svoga oca. Nisam je napisao, mislio sam da tu ljubav, koju vidim u Dušku, može da opiše samo onaj ko je i oseća.

- Materinstvo?

- Pričao sam o svojoj majci. Ono što majke osećaju za svoju decu to ne mogu da osete očevi. Nositi dete devet meseci i onda biti tako vezan za njega, to može samo majka. U materinstvu nema druge tajne osim Vitlejemske. I svako je začeće bezgrešno. Ono se ne dešava našom voljom i baš zato je bezgrešno. Da li će i kada dete biti začeto ne zavisi od nas, nego od volje Tvorca. To najbolje govori o svetosti začeća i radjanja. Majke su uvek tu, da zaštite, da grde, da vole i zahtevaju. U ovom vremenu u kome živimo sve se nekako ubrzava. Začas ste na drugom kraju sveta, razgovarate sa ljudima koji su ko zna gde, sa kojima nikada niste bili i nećete biti. Brzina je postala način na koji živimo. I sve su uspeli da ubrzaju ali dete i dalje sa majkom, neodvojivo, živi svojih devet meseci. I to niko ne može da ubrza. Kažu, da bi loza dala vino treba devet meseci. Da bi pšenica dala hleb treba devet meseci. Osvećeni, hleb i vino, su telo i krv Hristova. On se kroz njih ponovo radja. Eto i za to je potrebno devet meseci i to rodjenje se ne može ubrzati. Sve je tamo gde je i počelo sa Hristom.

- Šta ste vi dobili svojim roditeljstvom?

- I to je široka tema! 

Na licu pesnika opet nežnost i smeh koji kaže da ne može baš sve da se ispriča.

- Pitao sam se šta bi bilo da sam imao sina? Nekada sam mislio, ako ga budem imao, tačno znam kako bi trebao da izgleda i kakav da bude. To nije bilo dobro. Možda baš zato imam ćerke, koje sam voleo i pustio da žive svoj život.

Intervju vodila: Nataša Đurica