EDUKACIJA ZA RODITELJE, ZA I PROTIV
2010-09-29
EDUKACIJA ZA RODITELJE, ZA I PROTIV
-prvi deo-
Neki stručnjaci izražavaju bojazan da se obukama i savetovanjima smanjuje spontanost u postupcima roditelja. Spontanost je veoma važna. Od toga zavisi uverljivosti u komunikaciji, kada smo spontani i verbalno ineverbalno šaljemo istu poruku. Da li je poruka za dete zabrana ili dozvola ne zavisi samo od onoga što smo rekli nego i od onoga kako smo to rekli. Deci su potrebne jasne, nedvosmislene poruke. Ukoliko kažemo detetu da, po prvi put, može samo da izadjena igralište, a pri tome pokazujemo strah, da li će ono pomisliti: Sada mogu da se zabavim i brinem o sebi! Ili: Idem, alitamo je opasno i nisam siguran da mogu bez mame i tate! Veliko je pitanje. Poslali smo dve poruke, potpuno različite. Verbalno smo saopštili "verujem u tebe, zabavi se", a emocijom, neverbalnom porukom "strahujem da si mali i slab". U takvim slučajevima na decu više utiče neverbalna poruka, njoj više veruju!
Spontanost takodje u tiče na drugi bitan aspekt vaspitanja - roditeljsku doslednost. Ukoliko roditelji pokušavaju da primene neki savet koji su čuli, pročitali, a to ne doživljavaju kao lični stav može da se desi da nekada postupaju po tom savetu, a nekada po sopstvenom uverenju koje su već imali. I to može da dovede do nedoslednosti. Nedoslednost zbunjuje decu. Ako ne znaju da li nakon nekog postupka sledi kazna ili nagrada postaju nesigurna ili agresivna. Oni imaju potrebu za sigurnošću u svetu u kome žive. Poznavanje "pravila igre" dovodi do te sigurnosti, to ponekad znači dosledno pohvaljivanje, pažnju, negovanje, a ponekad dosledno i primereno kažnjavanje i kritiku.
Tako gledajući opravdano je postaviti pitanje spontanosti nakon neke obuke ili savetovanja, i to pitanje je važno.
Veliki broj stručnjaka smatra da je roditeljima potrebna pomoć uvaspitanju i baš iz tog razloga imamo i veliki broj knjiga i edukacija zaroditelje. Razlozi koji se navode su različiti i svaki je bitan na svoj način.
Nekada su praktična znanja o roditeljstvu sticana u širim porodičnim zajednicama. Deca su od rođenja bila svedoci, a i učesnici negovanja, čuvanja, brige za mlađu braću i sestre. Današnja, savremena porodica uglavnom je nuklearna. Čine je roditelji i deca. Samim tim smanjena je mogućnost direktnog učenja i učešća u podizanju dece. Stručnjaci u Švedskoj, koji brinu o deci i porodici, uvideli su da se neki mladi bračni parovi ne snalaze u ulozi roditelja. Naknadnim ispitivanjima pokazalo se da mnogi od njih zapuste dete, neadekvatno ga hrane, ne održavaju higijenu deteta na pravilan način, propuštaju obavezne vakcinacije... U savremenoj porodici često nema dovoljno mogućnosti za sticanje neophodnih znanja o odgajanu dece. Promena u strukturi i funkcionisanju porodice dovodi do potrebe za dodatnim saznanjima. Današnja porodica veoma se zlikuje od nekadašnje, a ta promena desila se samo nekoliko decenija unazad. Da li smo uspeli da se prilagodimo?
Savremeno doba nije donelo samo promenu u strukturi porodice. Nekada su se deca bez ikakvih ograničenja igrala ispred kuća i zgrada, socijalizacija je tekla spontano "u prašini" i ona su socijalno jačala bez nadzora starijih. U sadašnjem vremenu iskušenja za decu i roditelje su postala veća i drugačija. Dok su nekada porodična pravila regulisala obavljanje kućnih poslova, načina ophođenja, ograničenja večernjih izlazaka itd. sada postoji potreba za uvođenjem novih pravila da bi deca na pravi način bila zaštićena. Roditelji se bore da zaštite decu od opojnih sredstava, od izloženosti neprimerenim sadržajima, HIV-a, nasilnika ...Treba uspostaviti nova pravila koja se tiču vremena koje deca provedu pred TV-om, na Internetu, treba ih "naoružati" pravilnim stavovima prema narkoticima, nepoznatim ljudima... Obzirom da su roditelji odrastali u sasvim drugom dobu dešava se da zanemare mogućnost da njihovo dete može biti žrtva nekih novih iskušenja. Velike i nagle promene u okruženju u kome živimo traže od nas izmenu velikog broja vaspitnih stavova i izmenu prioriteta.
Dobro je pomenuti i roditeljske zablude i predrasude kao razlog neadekvatnog vaspitanja. Ovo nije savremeni problem, njih je uvek bilo i obično se prenose sa generacije na generaciju. Mada problem nije nov, on je i dalje problem. Nekada smo svesni svojih grešaka i onda se trudimo da ih otklonimo uz pomoć literature, savetovanja, edukacija, razgovora... Bolje je osnaživati pravilne stavove u vaspitanju nego samo raditi na suzbijanju loših, već postojećih, toksičnih. Ukoliko jačamo ono što smatramo dobrim, loši postupci ustupaju mesto pravilnim i delotvornim. Tako ostaje malo mesta za osećanja krivice i griže savesti koja obično samo odmažu i usporavaju pozitivnu promenu. Edukacije za roditelje obično se bave onim što je dobro za dete i roditelja. Tako roditelji imaju priliku da slobodno preispituju svoje stavove; da shvate da se negativni stavovi stiču usled pritiska okoline, a ne zato što su oni nesposobni i loši; da dele sa grupom svoje strahove i da ih se tako oslobađaju; da se pohvale, da hvale druge i budu hvaljeni; da jačaju i pomažu drugima u njihovom napredovanju.
Da li postoji potreba za edukovanjem? Na roditeljima je da odluče.
Ovu raspravu nastavićemo u sledećem članku.
Nataša Đurica
2 Komentari |
0 Trekbekovi